Благодарећи братству храма Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу и великој љубави и труду господина Ненада Гиздавића, Радио Глас је у уторак, 5. маја 2020. године, уочи празника Ђурђевдан, преносио директно путем свог Фејсбук канала, отварање кивота са деловима моштију Светог Георгија који се чувају у прокупачком храму.
Празнично бденије са отварањем кивота са моштима (са кошчицом шаке Светог Великомученика и Победоносца Георгија воштане боје и делом коже главе са плавим увојцима), служили су архијерејски намесник топлички протојереј-ставрофор Слободан Петровић, протојереј Миломир Павловић, протојереј Драган Миленковић и протојереј Ненад Милосављевић, уз певничко појање братства храма Светог Прокопија у Прокупљу.
Црква Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу у туторском одељењу (на северу) чува мошти Светог Ђорђа, а у јужном делу храма је гробница у којој су похрањене мошти Светог Прокопија.
Наиме, делови моштију Светог Георгија, ратног заштитника Немањића, који је – као и Свети Прокопије – био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова.
Манастир Ђурђеви Ступови су Турци уништили 1689. године, а мошти су пренешене у цркву Светог Георгија у селу Лопиже, код Сјенице – којa је такође срушенa од стране Турака – и веровало се да су реликвије Светог Ђорђа уништене, све до 1880. године.
Те године (1880) је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из Сјенице и донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен концем и у њему: кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима.
Јавност није знала за ову општехришћанску светињу, а ни дотадашња црквена управа, све до 1929. године, када је приликом појединих мањих оправки у цркви нађен у скривници, и напред наведени ковчежић са моштима Светог Ђорђа.
Аутентичност моштију Светог Ђорђа потврдио је др Радослав Грујић, професор Универзитета у Скопљу. Ову причу је лично посведочио и Миле Пешић, који се населио у селу Претрешња код Блаца.
Те 1929. године он је пред смрти још једном зажелео да види светињу, која је неколико векова брижљиво чувана у његовој породици, а сам Миле је – до тог момента, преко пола века чувао ову тајну.
На видеу благодаримо братству храма Светог Прокопија и господину Ненаду Гиздавићу
